Пређи на садржај

Ксилитол

С Википедије, слободне енциклопедије
Ксилитол[1]
Xyлитол

Кристали ксилитола
Називи
IUPAC назив
(2R,4S)-Pentan-1,2,3,4,5-pentol
Други називи
1,2,3,4,5-Пентахидроксипентан;
Ксилит
Идентификација
3Д модел (Jmol)
ChemSpider
ECHA InfoCard 100.001.626
Е-бројеви Е967 (глазинг агентс, ...)
УНИИ
  • O[C@H](CO)[C@H](O)[C@@H](O)CO
Својства
C5H12O5
Моларна маса 152,15 g·mol−1
Густина 1,52 g/cm3
Тачка топљења 92–96 °C
Тачка кључања 216 °C
~ 1,5 g/mL
Opasnosti
NFPA 704
NFPA 704 four-colored diamondКод запаљивости 0: Неће горети (нпр. вода)Health code 1: Exposure would cause irritation but only minor residual injury. E.g., turpentineКод реактивности 0: Нормално стабилан, чак и под стањем изложености ватри; није реактиван с водом (нпр. течни азот)Special hazards (white): no code
0
1
0
Srodna jedinjenja
Srodne alkani
Pentan
Ukoliko nije drugačije napomenuto, podaci se odnose na standardno stanje materijala (na 25 °C [77 °F], 100 kPa).
ДаY верификуј (шта је ДаYНеН ?)
Референце инфокутије

Ксилитол је шећерно алкохолни заслађиваћ који се користи као природна замена шећера. Он је присутан у влакнима многих врста воћа и поврћа, и може се екстраховати из различитих бобица, овса, и печурки, као и влакнастих материјала попут кукурузне свиле, отпадака прераде шећерне трске,[4][5] и дрвета брезе.[6] Ксилитол је једнако сладак као и сахароза, а има једну трећину енергијског садржаја.

Као и други шећерни алкохоли, изузев еритритола, конзумирање већих количина од прага лаксације (количине заслађивача која се може конзумирати пре повајаве абдоменалне непријатности) може да резултује у привременим гастроинтестиналним нуспојавама, као што су надимање, флатуленција, и дијареја. Повишења прага лаксације се јавља при дужој употреби. Ксилитол има нижи праг лаксације од неких алкохола, али је боље толерисан од на пример манитола и сорбитола.[7][8]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „MSDS for xylitol”. Архивирано из оригинала 29. 09. 2007. г. Приступљено 26. 10. 2013. 
  2. ^ Li Q, Cheng T, Wang Y, Bryant SH (2010). „PubChem as a public resource for drug discovery.”. Drug Discov Today. 15 (23-24): 1052—7. PMID 20970519. doi:10.1016/j.drudis.2010.10.003.  уреди
  3. ^ Evan E. Bolton; Yanli Wang; Paul A. Thiessen; Stephen H. Bryant (2008). „Chapter 12 PubChem: Integrated Platform of Small Molecules and Biological Activities”. Annual Reports in Computational Chemistry. 4: 217—241. doi:10.1016/S1574-1400(08)00012-1. 
  4. ^ Gare, Fran (1. 2. 2003). The Sweet Miracle of Xylitol. Basic Health Publications, Inc. ISBN 978-1-59120-038-3. 
  5. ^ Rao, R. Sreenivas; Jyothi, Ch. Pavana; Prakasham, RS; Sharma, PN; Rao, L. Venkateswar (2006). „Xylitol production from corn fiber and sugarcane bagasse hydrolysates by Candida tropicalis” (PDF). Bioresource Technology. 97 (15): 1974—1978. PMID 16242318. doi:10.1016/j.biortech.2005.08.015. Архивирано из оригинала (PDF) 17. 6. 2012. г. Приступљено 14. 3. 2012. 
  6. ^ „FAQ”. Xylitol Canada. Архивирано из оригинала 24. 08. 2011. г. Приступљено 14. 3. 2012. 
  7. ^ „Sugar Alcohols” (PDF). Canadian Diabetes Association. maj 2005. Архивирано из оригинала (PDF) 25. 4. 2012. г. Приступљено 14. 3. 2012. 
  8. ^ Wang, Yeu-Ming; van Eys, Jan (1981). „Nutritional significance of fructose and sugar alcohols”. Annual Review of Nutrition. 1: 437—75. PMID 6821187. doi:10.1146/annurev.nu.01.070181.002253. 

Spoljašnje veze

[уреди | уреди извор]