Бикини (атол)

Извор: Wikipedija
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Верзија за штампање више није подржана. Користите уобичајену функцију штампања у прегледачу.
Бикини
Подаци
Локација Тихи оцеан, Микронезија
Држава Маршалови Отоци
Површина 6 [1] км²
Број становника ненасељен
Застава атола Бикини

Бикини (маршалски: Пикинни, што значи „мјесто кокоса”) је атол у Микронезији који припада Републици Маршалови Отоци, оточју у Оцеанији (Тихи оцеан).

Карта атола Бикини

Бикини се састоји од 23 отока који окружују дубоку лагуну површине од 594,1 км², која се налази на крајњем сјеверу оточја Ралик; око 87 км сјеверозападно од атола Аилингинае и 850 км од отока Мајуро. Највеће копно атола, оток Бикини, је сјевероисточни оточић дуљине 4 км који уоквирује лагуну. Око 12 км сјеверозападно од њега налази се оточић Аомен на којему је изведено 67 пробних експлозија нуклеарног оружја.

Наиме, одмах по свршетку Другог свјетског рата и у зачетку Хладног рата, САД су започеле с нуклерним тестирањима у Тихом оцеану, и то управо на атолу Бикини Маршалових Отока. Након пресељења локалног становништва на атолу Бикини су од 1946. до 1958. године изведена 23 нуклеарна теста, укључујући и експлозију прве термонуклеарне бомбе (познатије као хидрогенска бомба или Х-бомба) 1954. године, при чему је настао огромни Браво кратер који је видљив и дан данас на сјеверозападном дијелу атола. Поред њега, на Бикинију се налазе и други остаци нуклеарних тестирања, укључујући бродове на дну лагуне који су потопљени приликом тестирања 1946. год.

Сама Цастле Браво експлозија је била 7.000 пута снажнија од атомске експлозије у Хирошими, те су нуклеарна тестирања имала катастрофалне посљедице на геологију и природни околиш Бикинија, али и на здравље људи изложених њиховој радијацији, укључујући посаду јапанског рибарског брода Даиго Фукурyū Мару чије је страдање касније потакло антинуклеарни покрет. Тијеком повијести, атол Бикини је постао симболом зоре нуклеарног доба, али и симболом смрти који парадоксално изгледа попут призора рајског мира. Због тога је атол Бикини 2010. године уписан на УНЕСЦОпопис мјеста свјетске баштине у Аустралији и Оцеанији[2].

Снимак прве нуклеарне експлозије (Абле) 1. српња 1946. год.

Повијест

Подручје нуклеарних тестова на атолу Бикини
Свјетска баштинаУНЕСЦО
Маршалови Отоци
Регистриран:2010. (34. засједање)
Врста:Природно добро
Мјерило:ив, ви
Угроженост:но
Референца:УНЕСЦО
Цастле Браво експлозија 1. ожујка 1954. год.
Оток Бикини (1947.-94.)

Атоли Маршалових Отока су настали не тако давно, и већ прије 4. или 3. тисућљећа населили су их људи из Микронезије. Њихов традиционалан начин живота, темељен на рибарству и скупљању плодова, углавном кокоса, је дуго остао непромијењен. Први Еуропљанин који је открио атол био је руски истраживач Отто вон Котзебуе који га је назвао атол Есцхсцхолтз, по славном руском знанственику, Ј. Ф. Есцхсцхолтзу. Но, атол су његови становници одавнина звали Пикинни. Његово англицизирано име Бикини је прослављено тек када је по њему назван дводијелни купаћи костим, бикини, који се појавио управо у вријеме првих нуклеарних тестова 1946. године, и када је име атола било често вијешћу у новинама[3].

Год. 1885., када су цијели Маршалови Отоци постали њемачким протекторатом, на атолу Бикини је основана њемачка колонија која је на отоцима засијала плантаже кокоса. Након Првог свјетског рата, Лига народа је Маршалове Отоке препустила Јапанском Царству које је увидјело њихов стратешки положај у Тихом оцеану и Бикини је претворило у снажну војну испоставу.

Тијеком Другог свјетског рата, у вељачи 1944. године 40.000 Американаца се искрцало на Маршаловим Отоцима и након снажних борби освојили су војарну Кwајалеин при чему је погинуло свих 8.000 јапанских војника. Након рата Маршалови отоци су потпали у Старатељско подручје Пацифичких Отока којим је од 1947. до 1990. године управљао САД.

Усљед немогућности остваривања свјетског споразума око контролирања нуклеарног оружја, те растућих војних непријатељстава комунистичких земаља, под водством СССР-а, и западних земаља, под водством САД-а, у прољеће 1946. године предсједник Харрy Труман је одобрио план о почетку неклеарних тестирања на изолираном пацифичком атолу Бикини. Његових око 1000 становника је пресељено у ожујку 1946. год. на сусједни атол Ронгерик и започеле су опсежне припреме за нуклеарна тестирања. Многе војне грађевине данас свједоче о овим почецима Хладног рата, утрке у развоју наоружања за масовно уништење и геополитичке равнотеже темељене на страху потпуног уништења планете.

Нуклеарни тестови на Бикинију су довели до загађења околиша радионуклидима испуштанима приликом експлозија, што је довело до катастрофалног уништења геофизичких одлика, али и копнених и морских екосустава атола. Но, ови тестови су такођер довели и до појаве свјетских интернационалних покрета за разоружавање, који су напослијетку довели и до окончања Хладног рата.

Од 1968. године влада САД-а је почела враћати становнике на атол Бикини, али су они поновно уклоњени 1978. године када је француски тим знанственика у њиховим тијелима открио опасне количине радиоактивног стронција у њиховим тијелима[4]. Посљедице су биле неплодност, чести спонатани побачаји, мртворођене бебе и свеукупна штета за популацију атола[5]. Међународна агенција за атомску енергију је 1998. године оцијенила како Бикини атол још увијек није погодан та становање због велике разине радијације[5]. САД је осигурала 150 милијуна $ као одштету због штета проузрокованих нуклеарним тестирањима 2007. год.[6].

Извори

  1. Бикини Атолл (Енглески).  марсхалл.цсу.еду.ау (10. ожујка 2011.)
  2. Севен неw цултурал ситес он Wорлд Херитаге Лист 31. српња 2010. (en) Преузето 5. листопада 2012.
  3. Сwимсуит Тривиа Хисторy оф тхе Бикини Архивирано 2009-03-09 на Wаyбацк Мацхине-у, Сwимсуит Стyле (en) Преузето 5. листопада 2012.
  4. А Схорт Хисторy оф тхе Пеопле оф Бикини Атолл (en) Преузето 5. листопада 2012.
  5. 5,0 5,1 Цхрис Хамилтон, Сурвиворс оф нуке тестинг сеек јустице: Марсхалл Исландерс он Мауи раллy то схаре натион’с сторy, Мауи Неwс 4. ожујка 2012. (en) Преузето 5. листопада 2012.
  6. Марсхалл Исландс Нуцлеар Цлаимс Трибунал (en) Преузето 5. листопада 2012.

Повезнице

Вањске повезнице